|
|
|||
|
||||
revija |
|---|
revija + |
|---|
pretraga |
|---|
šta da se radiRegionalizacija, decentralizacija, provincijalizacija, itd.Predrag Savić, poslanik u Skupštini SCG |
podnaslovi } |
Šta bih ja predložio Ustavnoj komisiji?
Stranka kojoj pripadam, Građanski savez Srbije, ima svog predstavnika u Ustavnoj komisiji i on aktivno učestvuje u radu, bez obzira na činjenicu da smo mi nešto drugačije zamišljali način rada i sastav te komisije. Za nas je pitanje decentralizacije i regionalizacije (upravo ovim redom!) jedno od najvažnijih pitanja reformi države i stoga smatramo da odgovor na to pitanje valja tražiti veoma oprezno, pažljivo i bez žurbe, ne pokušavajući da još jednom pronađemo toplu vodu.
Iz naših iskustava (setite se Podrinjsko-kolubarskog regiona!) i iskustava drugih vidim da bi stvaranje veštačkih celina bilo ponavljanje starih grešaka. Uslov demokratija će možda biti zadovoljen stvaranjem regionalne skupštine i vlade, ali ako region ne funkcioniše kao ekonomski entitet jedino što ćemo dobiti jeste povećanje ukupnih troškova koje poreski obveznici izdvajaju da bi plaćali funcionisanje države. Moguće je da će budući regionalni centri na neko vreme osetiti priliv svežeg novca i da će skočiti cene stambenog i poslovnog prostora, ali će račun za nefunkcionalni region stići veoma brzo ako ekonomski razlozi za stvaranje regija ne preovladaju.
Hajde, dakle, da najpre načinimo simulacije nekoliko karakterističnih budućih regiona i da ozbiljno proverimo koliko bi oni stajali i kakvu bi korist, pre svega ekonomsku, oni doneli svojim građanima. Morali bismo unapred znati koliko bi stajao rad regionalnih skupština, izvršnih veća i drugih tela i da li bi ti rashodi bili manji nego što sada staje centralna država. Morali bismo takođe unapred da se obezbedimo od opasnosti recentralizacije, tj. stvaranja novih centara moći koji se neće bitnije razlikovati od jednog centra koji sada želimo da oslabimo.
Prvi korak, po meni, mora biti decentralizacija koja će uz sve veća ovlašćenja, na postojeće (a možda i na neke manje?) opštine prenosila sve veći deo novca koji se na području tih opština ubira i sve veća prava za raspolaganje tim novcem. Postojaće prirodna tendencija da opštine pokušaju da za svoje građane obezbede sve moguće usluge u svojim granicama, ali bi u tome uspeo samo manji broj njih. Mislim da bi se na potpuno prirodan način opštine potom udruživale na pojedinim zajedničkim projektima (vodosnabdevanje, putevi, turizam, zdravstvo, školstvo, itd.) te stvarale jezgra za buduće funkcionalne regione.
Prirodni regioni već postoje u Srbiji. Postoje istorijski regioni i etnički regioni. Dobar deo naših problema nastao je pokušajima da se ono što već postoji na neki način ukloni ili stavi u drugi plan, bilo novim podelama na okruge, bilo kroz „izbornu geometriju” koja je u izvesnim periodima korišćena da bi se umanjio uticaj manjina ili pojedinih regiona na opštu politiku države. Pokušaj da se postojeći regioni zamene nekim novim kako bi se sprečile ili ojačale centrifugalne sile ni ovoga puta neće uspeti. Zato sam i biću najpre za decentralizaciju čiji je cilj demokratija i deregulacija, a tek potom za regionalizaciju koja će se boriti oko novca i ovlašćenja sa centralnom državnom vlasti.